Овдје можете преузети одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине о допустивости и меритуму, број АП 1101/17 од 22. марта 2018. године, као и преводе пресуда Европског суда за људска права (у даљем тексту: Суд) у предмету Циндрић и Бешлић против Хрватске од 6.12.2016. године и Бурсаћ и други против Хрватске од 28.4.2022. године.

У наведеној одлуци Уставног суда Босне и Херцеговине закључено је да је прекршено апелантицино право на имовину из члана ИИ/3.к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те право на приступ суду као дио права на правично суђење из члана ИИ/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције, у ситуацији када је апелантица обавезана да плати трошкове Правобранилаштву у поступку за накнаду нематеријалне штете коју је апелантица претрпјела као жртва ратног злочина, зато што у околностима конкретног случаја таква одлука суда представља непропорционалан и претјеран терет за апелантицу.

У овој одлуци Суд се позвао на пресуду Циндрић и Бешлић против Хрватске (2016), у којој је такође утврђена повреда члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, те члана 6. става 1 Конвенције, гдје се наводи, између осталог, да су национални судови наложили апликантима да „за заступање државе плате износ који би се досудио супротној страни на име награде одвјетнику. Суд нарочито важном сматра чињеницу да је супротна страна у дотичном поступку била држава Хрватска, коју је заступало Државно одвјетништво, и да су трошкови тог одвјетништва у дотичном парничном поступку били процијењени на темељу одвјетничких награда. Међутим, као што су апликанти исправно напоменули, будући да се финанцира из државног прорачуна, то одвјетништво није у истом положају као одвјетник.“

Из новије праксе Европског суда за људска права за информацију је дата пресуда Бурсаћ и други против Хрватске (2022) у којој се између осталог наводи: „Суд примјећује да је, иако у овом предмету домаћи судови нису размотрили је ли у конкретним околностима примјеном правила „губитник плаћа” без икакве флексибилности подноситељицама наметнут прекомјеран индивидуални терет (види ставке 19. – 25. и 70. – 71. ове пресуде), Врховни суд 2021. године, у предмету који се односио на слично питање, провео такву оцјену и у коначници наложио да свака странка сноси своје трошкове поступка (види ставак 42. ове пресуде). Као запажање, Суд примјећује да у предметима као што је овај држава има низ додатних могућности за постизање потребне флексибилности. Суд прво упућује на одлуку и уредбу Владе Републике Хрватске из 2009. односно 2013. године, наведене у ставцима 43. и 44. ове пресуде. Штовише, управо зато што је држава странка у парничном поступку у таквим предметима, Државно одвјетништво може одлучити да неће потраживати трошкове или, ако је рјешење о трошковима донесено, да неће тражити исплату тих трошкова или извршење рјешења о трошковима (види Кресовић и други против Хрватске (одл.), бр. 5864/12, ставак 19., 12. рујна 2017.)“.

На наведене одлуке Високом судском и тужилачком вијећу Босне и Херцеговине пажњу је скренула Мисија ОСЦЕ-а у Босни и Херцеговини, а исти се дистрибуирају правосудној заједници за информацију.